Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез лесковачки, 26.2.1907. године у сеоској породици од оца Милоша и мајке Загорке. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1929. године са одличним успехом. Исте године оженио се Браниславом (рођеном Гвоздић), ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао је Богословски факултет у Београду и исте године бива постављен на парохију у Лапљем селу код Приштине. У јануару 1935. године благословом Патријарха Варнаве постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Свештеник Недељко Стреличић у свом апостолском службовању на парохији имао је велико разумевање и помоћ парохијана, као и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године заједно са Поверенством за градњу храма успео је да сагради Храм и парохијски дом у Раковици уз благослов и материјалну помоћ Патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић и других богољубивих људи. На дан освећења храма које је извршио Преосвећени Епископ Дионисије, викар Његове Светости Патријарха Гаврила, 24./11. јуна 1939. године, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, oтац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса. Свештеник Недељко Стреличић је био лепе спољашности, висока раста, пријатан са људима, уредан и веома тактичан. Такође, био је одличан проповедник и појац, узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до ослобођења Београда.

     Чинио је дела милосрђа све време рата, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашним грађанима, удовицама и ратним сирочићима. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратне заробљенике којима је паковао и у логоре слао пакете. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне славе (24./11. јуна) изостави послужење за госте, већ да се новац предвиђен за то поклони дечијем избегличком дому у манастиру Раковица, а једном броју парохијана подели одређени новчани износ. Овог милосрдног дела још увек се сећају староседеоци Раковице који су тада били деца. Одмах после ослобођења Београда од немачке окупације, уласком партизанских јединица средином октобра 1944. године, нове власти започеле су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. У периоду од 17. октобра до 5. новембра 1944. ухапшено је, стрељано и покопано у Лисичјем потоку 19 парохијана раковичке Цркве. Хапшења су настављена и даље. Мало је оних који су ослобођени након ислеђивања поручника Јанка Димића. У марту 1945. године у вечерњим сатима припадници Озне одвели су оца Недељка из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред Храма, на информативни разговор. Након тога више се није вратио. Супруга оца Недељка обавестила је Црквену Управу да је сазнала да отац Недељко више није жив. Досадашњим истраживањима о свештеномученику Недељку дошло се до докумената Војног архива где се налази пресуда Вишег Војног Суда Југословенске армије. У списима се налазе сведочења деветоро грађана Раковице који су током рата мотрили на његово расположење према Народноослободилачкој борби и партизанским јединицама. Отац Недељко је био прави Српски свештеник, велики борац за Православље, противник конкордата и комунизма. Познат као добар проповедник током рата увек је користио ситуацију да у проповедима храбри народ да буде на страни Српства и Православља и да се клони безбожничке идеологије, комунизма. Један од великих поборника нове власти, комуниста Лука Вученовић, износи: „На велики четвртак 1942. године био сам присутан и чуо сам да је између осталог рекао: Треба ставити све снаге у борбу против црвене немани, јер ће нам црвена аждаја доћи главе ако не пођемо путем владе народног спаса.”. Једни га оптужују за сарадњу са љотићевцима наводећи да је био секретар Димитрија Љотића. Други пак наводе да се током рата виђао са командантима Драже Михајловића, а трећи да је у кућу примао припаднике специјалне полиције. Много тога изреченог представља спекулације, неистине и клевете како би се у народу укаљао неко ко ужива велики углед. Једноставно, он је представљао сметњу новој власти и морао је бити склоњен. Михаило Ивановић, секретар Народноослободилачког одбора, наводи: „Био сам у Цркви први дан Божића 1945. године одржао је поп проповед у којој је између осталог рекао: Бацили су нам рукавицу укинувши предавање веронауке у школама, али Српска Православна Црква прихвата борбу и водиће је као што је водила кроз петстогодишњу борбу против Турака и за време конкордата и верујем да ће успети у томе.” За Војни суд Југословенске армије дате изјаве су биле довољне да се прогласи кривим. Тако је I Суд бр. 16/45 од 21. маја 1945. године прогласио Недељка Стреличића, свештеника из Раковице, кривим за ратни злочин – чл. 14 УВС и казном, смрт стрељањем, трајан губитак грађански части и конфискација имовине. Иза убијеног раковичког свештеника Недељка остала је удовица, попадија Бранислава са малолетним кћерима Надеждом и Загорком. Према сведочењу мештана свештеник Недељко Стреличић, оптужен да је љотићевац, стрељан је без суђења и милости код данашњег ресторана „Рубин” у Кошутњаку заједно са још двојицом парохијана. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једној од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви пострадали проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. Поред пресуде у Војном архиву Вишег војног суда југословенске армије налази се и документ под називом: „Војни суд команде града Београда – Списак окривљеника осуђених на смрт” где је пронађено име свештеника Недељка Стреличића. Овакву судбину одредили су припадници Озне и Удбе за око 500 свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе живота над смрћу.

Радуј се, Свештеномучениче Недељко Раковички!