ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА

     

      Патријарх Српски Варнава (световно: Петар Росић) рођен је у Пљевљима (Стара Херцеговина – данашња Црна Гора) 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане, рођене Пејатовић. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Након шест година завршио је Духовну академију у Петрограду (Русија). Од Епископа Сергија, ректора Академије, примио је монашки чин 30. априла 1905. године, чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна исте године.


     Током друге половине 1905. године јеромонах Варнава отпутовао је о руском трошку из Петрограда у Истанбул ради уписа на Богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику”, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао је српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом.
     За време управе велешко-дебарског Митрополита Партенија Галаса (1907–1913), који је често и на дуже време одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво поменуте епархије уз помоћ Краљевине Србије успело је да се избори да архимандрит Варнава (Росић) буде постављен на службу помоћног епископа у датој епархији, са титулом Епископ главинички. Епископ Варнава је хиротонисан 10. априла 1910. године у Патријаршијском храму Светог Великомученика Георгија у Цариграду.
     За време турске управе у Старој Србији Епископ Варнава је стекао нарочите заслуге на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, када је велешко-дебарски Митрополит Патреније коначно премештен у другу епархију, Епископ Варнава преузео је пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. Услед одласка грчких и егзархијских епископа (1913), Варнава је управљао и Битољском епархијом, као и деловима Епархија струмичке, пољанско-вардарске и преспанско-охридске, где је уредио целу Српску Цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.
     После рата, по жељи српске владе, отишао је у дипломатску мисију у Русију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра исте године изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске Православне Цркве изабран је 12. априла 1930. године.

     Варнава (Росић) постао је у тридесетој години живота Епископ, у четрдесетој Митрополит, а у педесетој Патријарх. На челу Српске Православне Цркве налазио се свега седам година, од 1930. до 1937. године, као четрдесети патријарх.
Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, те је веровао да Варнавом добија послушног патријарха који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио Српску Православну Цркву на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, чиме је у састав Српске Цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.
У његово време активиран је црквени живот, те је почела изградња многих храмова у Београду. Његовом иницијативом започета је градња Храма Светог Саве на Врачару. Такође, на месту старе Београдске митрополије подигао је нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку, Храм Светог Кнеза Лазара на Звездари. За време његове службе започете су градње многобројних храмова, међу којима је и Храм Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици.

     Патријарх Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се као постојан и чврст, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Разлог одсуства попустљивости није био у томе што се начелно противио конкордату, већ зато што је сматрао да дати споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.
Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године. То се десило у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у Цркви Светог Саве на Врачару. Све до данас није нити потврђено нити оповргнуто мишљење да је отрован управо због свог непомирљивог става према конкордату.

Close Menu